Што већи ризик, то већи удео сопственог капитала

Упркос изазовима које доносе турбулентни тржишни услови, пост ковид ера, рат у Украјини и висока инфлација, сама природа улагања банака се не мења. Иако стопе приноса и ризичност могу да се промене у сваком од типова пласмана, банке ће свакако и даље инвестирати на исти начин. Банке у Србији су у последњих 15 година најчешће улагале средства у пласмане држави, становништву и привреди, а ређе за куповину дела кредитног портфолија других банака и за аквизиције других банака.

Пласмани држави носе најмањи ниво ризика, али зато и најнижи принос. У инфлаторним годинама и у случајевима када је инфлација вишеструко већа од стопе приноса на државне хартије од вредности (инфлација је око 9%, док је стопа приноса на државне хартије око 2%) доводи се у питање исплативост овакве инвестиције, јер новац губи вредност по стопи која је виша од стопе приноса.

Пласмани становништву представљају велики потенцијал уз ризик који може бити прихватљив, или чак уколико није прихватљив може бити додатно ублажен. Овај сегмент пласирања средства има вероватно најширу палету банкарских производа (кеш, наменски кредити, стамбени кредити, дозвољена прекорачења и кредитне картице).
Наиме, успостављањем додатног средства обезбеђења (нпр. стављањем под хипотеку одређене стамбене непокретности) или узимањем солидарног дужника, ризик од кредитног губитка се додатно смањује. При томе треба имати у виду и девизни ризик и такозвану усклађеност девизне позиције (рата кредита према плати корисника кредита), где банка нуди и нешто боље услове уколико су рата и плата усклађени, тј. имају исту девизну клаузулу (нпр. ЕУР кредит, а плата је везана за ЕУР). Регулаторни оквир лимитира могућност једног физичког лица да се прекомерно задужи, тиме што се уводи лимит на висину плате која може бити максимално оптерећена са 60% зараде у случајевима стамбеног кредита.

Пласмани привреди представљају најпожељнији колач за банку. Заправо кроз једну кредитну трансакцију се пласирају средства еквивалентна износу од 100 стамбених кредита, чиме банка постиже брз раст обима, уз прихватљив ниво ризика. Поред тога, ублажавање ризика приликом пласирања кредита привреди је могуће кроз додатно обезбеђење кредита у виду колатерала или банкарских гаранција. Специфичност пласмана привреди је свакако и то што се отварају могућности за дугорочну пословну сарадњу као и „cross-sales“ потенцијал за аквизицију запослених у тим компанијама, кроз отварања рачуна и нешто повољније услове кредитирања у односу на тржишне.

Пласмани у куповину дела кредитног портфолија других банака представљају нешто ређу врсту пласмана. Неке банке једноставно желе да промене стратегију пословања и при томе продају одређене делове свог портфолија, најчешће по одређеном дисконту. Овакве трансакције нису честе, али су врло примамљиве заинтересованим банкама јер омогућавају значајно повећање тржишног учешћа. Свакако, овакву врсту трансакције мора да потпомогне професионална консалтинг кућа, јер одређивање фер и реалне цене није лак задатак.

Пласмани у друге банке (спајања и аквизиције) представљају ретку и вероватно најкомплекснију трансакцију у нашој земљи. Поред такозваног due-diligence процеса који је неопходан, и кога обављају консултантске куће за страну која купује и која се продаје, неопходне су и регулаторне дозволе и усаглашавања. У последњих неколико година због укрупњавања банкарског капитала реализовано је неколико трансакција овог типа.

Пројектно финансирање

На домаћем тржишту можда најкомпликованији и најзахтевнији вид пласмана привреди је пројектно финансирање. Банка уз успостављање хипотеке на земљишту и уз 20-30% учешћа самог инвеститора, финансира добро осмишљен пројекат изградње неког наменског објекта или фабрике и кроз фазе прати његов напредак и развој. Кључ је у добро и детаљно дефинисаном пројектном плану, како у техничком тако и финансијском смислу. Неопходно је да консултантске компаније и банке успоставе добар систем за праћење како би банка све време имала увид и контролу над пројектом и својим улагањем у свакој фази пројекта. Финализација самог пројекта зависи од његове фазне реализације.
Код пројектног финансирања великог обима, инвестициони хоризонт може бити нешто дужи, и преко пет година, јер банка у првим годинама улагања (инвестициона фаза) не очекује никакав прилив. Тек када се пројекат заврши и одговарајући објекат (фабрика, комплекс зграда, хотел, итд.) стави у функцију, очекује се прилив свежег новца од инвестиције а тиме и могућност да се измире и кредитне обавезе.

Структура пласмана банака у Србији

Често се заборавља и то, да код банака у односу на остале финансијске учеснике на тржишту капитала постоји специфична компонента која додатно компликује ствари и могућности за пласирање средстава. У питању је то што банка не пласира само сопствени капитал, већ у структури пласмана у великој мери учествују и средства депонената банке: штедња грађана, предузећа и државе. Стога је банкарски сектор високо регулисан од стране држава и централних банака.
Кроз пластичан пример, можемо да кажемо да једна банка у готово сваком просечно ризичном пласману има тек око 10% сопственог капитала, док 90% долази из средстава депонената. Наиме, банка у односу на свој капитал може да пласира 8 до 12 пута више средстава која не припадају банци, већ депонентима. Овакав вид инвестирања се назива инвестирање под „дејством полуге“ (leverage investing).
Овај концепт подразумева прилично једноставно финансијско правило исплативости, а то је да је процес инвестирања одржив све док се средства пласирају по вишој каматној стопи него што се плаћа депонентима, односно што би у трговини било – купи јефтиније, продај скупље. Услед чињенице да банке стално послују под „дејством полуге“, централне банке су током низа година изградиле сложену пратећу регулативу с циљем да улагање банака у пласмане буде одрживо и да се обезбеди додатна сигурност депонентима.
Кроз различите облике регулаторних правила, а првенствено кроз начин на који банка управља својим капиталом, тежи се томе да се кроз растућу сложеност ризико-пондера (risk weights) измери ризик пласмана и да се он стави у оптималан однос са капиталом. Заправо, прави се разлика да ли се инвестира у стамбени кредит где постоји покриће залогом на стану („колатералом“) или се даје кредит без икакве залоге (обезбеђења).
Циљ регулатора је, најкраће речено, да кроз прописана правила о капиталним захтевима (тј. учешће сопственог капитала банке у пласманима) стимулише банку да своју инвестициону политику базира на односу између потенцијалног приноса, односно ризика и расположивости сопственог капитала. Неписано правило, које имплицира регулатива, налаже банци да ако улаже у мање ризичне инструменте онда то улагање може радити са туђим средствима (новцем депонената), а што је пласман ризичнији, то је већи удео сопственог капитала банке у самом пласману.

На самом крају треба нагласити и то да Народна банка Србије кроз регулативу коју креира и кроз одговарајуће измене прописа када је то потребно, има добру полугу за управљање банкарским сектором, а тиме и да контролише учесталост и изложеност улагања у претходно наведене категорије пласмана. Регулација банкарског сектора коју врши НБС је продужена рука монетарне политике, са основним циљем да се системски дође до оптималног односа између интереса акционара банке и сигурности депонената, а тиме и целог финансијског система.